Po­čet­kom ra­da na pred­sta­vi „Če­do­mir Ilić” i po­la­ga­njem cvi­je­ća na spo­men-bi­stu u cen­tru gra­da, Na­rod­no po­zo­ri­šte iz Uži­ca obi­lje­ži­lo je 100 go­di­na od smr­ti srp­skog knji­žev­ni­ka Mi­lu­ti­na Usko­ko­vi­ća, tvor­ca gra­đan­skog ro­ma­na i is­tak­nu­tog pa­tri­o­te. Dra­ma­ti­za­ci­ju ro­ma­na „Če­do­mir Ilić” pri­re­di­la je Ol­ga Di­mi­tri­je­vić, a ko­mad će re­ži­ra­ti hr­vat­ski re­di­telj Zlat­ko Svi­ben.
Zo­ran Sta­ma­to­vić, di­rek­tor na­rod­nog po­zo­ri­šta u Uži­cu, ka­že da su po­znan­stvo i sa­rad­nja sa is­tak­nu­tim hr­vat­skim re­di­te­ljem za­po­če­li pri­je dvi­je go­di­ne za­hva­lju­ju­ći Ju­go­slo­ven­skom po­zo­ri­šnom fe­sti­va­lu, a na­sta­vlja­ju se ra­dom na pred­sta­vi či­ji je po­vod sto­go­di­šnji­ca od smr­ti užič­kog pi­sca. Mi­lu­tin Usko­ko­vić okon­čao je svoj ži­vot 28. ok­to­bra 1915. u 32. go­di­ni, sko­kom u ri­je­ku To­pli­cu, jer – ka­ko je na­pi­sao – ni­je mo­gao da pod­ne­se pro­past otadž­bi­ne.
Usko­ko­vi­će­vi pre­ci su na­se­lja­va­li pod­ruč­je oko Pro­kle­ti­ja, oda­kle su se spu­sti­li do Ska­dar­skog je­ze­ra. Pre­zi­me Usko­ko­vić do­bi­li su za­to što su zbog ne­ma­šti­ne če­sto uska­ka­li u tu­đa, uglav­nom tur­ska ima­nja. Po­lo­vi­nom 19. vi­je­ka na­se­lja­va­ju se po­kraj ma­na­sti­ra Mo­ra­če, oda­kle se tro­ji­ca bra­će se­le u Sr­bi­ju. Mi­ja­i­lo je do­šao u Uži­ce, gdje se ba­vio tr­go­vi­nom i za krat­ko vri­je­me sa­gra­dio ku­ću u stro­gom cen­tru te va­ro­ši. Ože­nio se So­fi­jom, sa ko­jom je imao je­da­na­e­sto­ro de­ce, ali je sa­mo njih pe­to­ro ži­vje­lo du­že od 15 go­di­na. Mi­lu­tin Usko­ko­vić ro­đen je 4. ju­na 1884. go­di­ne.
Mi­lu­tin je dar za pi­sa­nje na­sli­je­dio do maj­ke So­fi­je, ve­o­ma in­te­li­gent­ne že­ne. U Uži­cu je za­vr­šio osnov­nu ško­lu. Uče­nik be­o­grad­ske gim­na­zi­je „Vuk Ste­fa­no­vić Ka­ra­džić” po­stao je 1900. go­di­ne, i tu je ob­ja­vio svo­je pr­ve ra­do­ve. Da bi pre­ži­vio Mi­lu­tin je raz­no­sio na­mir­ni­ce, prao su­do­ve po pe­ri­fe­rij­skim ka­fa­na­ma i po­slu­ži­vao po be­o­grad­skim ku­ća­ma. Ka­da je upi­sao pra­va na Ve­li­koj ško­li uklju­čio se u rad na­pred­nih stu­dent­skih or­ga­ni­za­ci­ja, i spri­ja­te­ljio sa bra­ćom Rib­ni­kar, u či­jim su no­vi­na­ma – „Po­li­ti­ci” – nje­go­vi nat­pi­si po­sta­li br­zo za­pa­že­ni. Pra­vo je za­vr­šio 1906. go­di­ne, ka­da je sti­gao i na pr­vi kon­gres Ju­go­slo­ven­skih knji­žev­ni­ka u So­fi­ji u Bu­gar­skoj, gdje upo­zna­je Pe­tra Ko­či­ća, Jo­va­na Sker­li­ća i dru­ge ve­li­ka­ne.
Jo­van Sker­lić mu je 1909. bio kum na vjen­ča­nju sa kćer­kom pro­te­stan­skog sve­šte­ni­ka Pje­ra Fi­še­ra. Umio je da bi­ra pri­ja­te­lje, a naj­o­da­ni­ji su mu bi­li Dis, Pan­du­ro­vić, Isi­do­ra Se­ku­lić, Velj­ko Pe­tro­vić. Dok­to­ri­rao je 2010. u Že­ne­vi, a te­ma je bi­la „ca­rin­ska uni­ja”. Dru­gi bal­kan­ski rat i stra­da­nja Sr­ba pot­pu­no su ga de­mo­ra­li­sa­li. To­kom naj­že­šćih su­ko­ba, sti­gao je sa ne­što lič­nih stva­ri u Kur­šu­mli­ju, gdje je već vla­da­la glad, i gdje je u tre­nut­ku du­šev­ne ra­stro­je­no­sti spas vi­dio u sko­ku u mut­nu i na­do­šlu ri­je­ku To­pli­cu. Smrt u vo­di naj­če­šće su bi­ra­li ju­na­ci nje­go­vih ro­ma­na i pri­po­vi­je­da­ka.
Usko­ko­vić je pri­pa­dao gru­pi mla­dih knji­žev­nih stva­ra­la­ca ko­ji su na po­čet­ku 20. vi­je­ka sa no­vim te­ma­ma, no­vim ras­po­lo­že­nji­ma i dru­ga­či­jim od­no­som pre­ma ži­vo­tu, od­luč­no ki­da­li ve­zu sa re­a­li­stič­kom tra­di­ci­jom srp­ske knji­žev­no­sti. On je te­me za svo­ja dje­la na­la­zio u Uži­cu i Be­o­gra­du. Zbog sve­stra­ne i mo­der­ne sli­ke Be­o­gra­da ko­ju je sam is­pi­sao, na­zvan je „tvor­cem be­o­grad­skog ro­ma­na”. Ob­ja­vio je ro­ma­ne „Do­šlja­ci” i „Če­do­mir Ilić”, broj­ne pri­po­vjet­ke, cr­ti­ce i sti­ho­ve, a ostao je upam­ćen i kao ve­o­ma ta­len­to­van sli­kar. Op­šta je ocje­na: da ni­je pre­ki­nuo svoj ži­vot u 32. go­di­ni, Mi­lu­tin Usko­ko­vić bi se na­šao me­đu naj­bo­ljim srp­skim knji­žev­ni­ci­ma svih vre­me­na.
Uži­ča­ni su mu osta­li du­žni. Po­red spo­men-bi­ste ko­ja se na­la­zi na Tr­gu Sv. Sa­ve u cen­tru gra­da, na nje­ga još je­di­no pod­sje­ća „Usko­ko­vi­ćev pro­laz”, sta­za iz­me­đu dvi­je ve­li­ke stam­be­ne zgra­de gdje je ne­ka­da bi­la ku­ća nje­go­vih ro­di­te­lja i nje­go­va ku­ća, kao i knji­žev­ni kon­kurs „Mi­lu­tin Usko­ko­vić” za neo­bja­vlje­nu srp­sku pri­po­vjet­ku.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić